U današnje vreme, kada su digitalne igre sve prisutnije, lako zaboravljamo na čari tradicionalnih dečijih igara koje su obeležile naša detinjstva. Igranje na otvorenom, maštanje i zajedništvo bili su ključni elementi naših igara.
U ovom tekstu podsećamo se nekih zaboravljenih igara, poput Aračkinje baračkinje, Crvene kraljice, Lastiša, Ledeni čika, Okoš bokoš i Šarenih jaja, od kojih svaka donosi posebne uspomene.
Aračkinje baračkinje – aračkinje baračkinje, koga ćete?
Naša detinjstva, ma koliko različita, obeležena su brojnim igrama koje bi igrali u dvorištu ili na ulicama ispred kuće. Bilo da su to u pitanju brojne igračke za bebe koje su nam ostale od ranog detinjstva, koje smo možda prerasli, ali koje su u našim rukama postajale oružje naših hrabrih ratnika, neosporno je da je naše detinjstvo, ma koliko skromno, bilo ispunjeno.
Aračkinje baračkinje su jedna od omiljenih igara koje se često igrala u školskim dvorištima i lokalnim parkovima. Ova igra uključivala je grupu dece koja bi se podelila u dva tima, a u svakom timu bi igrači bili čvrsto povezani rukama. Igrači jednog tima bi rekli čuveno “Aračkinje baračkinje, koga čete sad?”, a drugi tim bi po dogovoru odabrao jednog protivnika iz suparničkog tima. “Hoćemo Anu!”, rekao bi neko od njih, a Ana bi morala da se zatrči i probije lanac – u suprotnom bi postala deo tog tima.
Sama reč arač potiče od reći “harač”, dok barač je najverovatnije osmišljena zarad rime.
Crvena kraljica – čik se pomeri!
Crvena Kraljica je igra koja nas vraća u one bezbrižne dane detinjstva, kada su naši najveći problemi bili kako se ne pomeriti u pravom trenutku i ne biti vraćen na početak. Na dvorišnim stazama i puni uzbuđenja, stajali smo na startu, dok je Crvena Kraljica okrenuta leđima izgovarala one čuvene reči: „Crvena Kraljica jen’, dva, tri!”
Svaki korak bliže cilju je činio igru sve uzbudljivijom, a trenutak kada bi se ona naglo okrenula – pravi test! Ako bi nas uhvatila da se pomeramo, vraćali smo se nazad, ponekad sa smehom, a ponekad blago isfrustritni. Ali, onaj ko bi prvi dotakao Crvenu Kraljicu, ispunjen radošću i ponosom, postajao je kralj ili kraljica sledeće runde. Ova jednostavna igra nosi sa sobom sećanja na prijateljstva, letnje dane kojima se čini nije bilo kraja i trenutke kada je svet bio jednostavniji, a radost veća.
Ledeni čika – ko će prvi biti zaleđen?
Ledeni čika je igra koja nas nepogrešivo vraća u one duge letnje večeri, kada smo bezbrižno trčali po dvorištu i molili roditelje da ostanemo samo još malo napolje. Poput šuge, ali s posebnim šarmom, ova igra je bila pravi test spretnosti, ali i prijateljstva.
Ledeni čika, uvek u pokretu, jurio je sve oko sebe, a kad bi nekoga dotakao i uzviknuo „Zaleđen!“, taj bi stajao sleđen i nepomičan kao skulptura, čekajući da ga neko od drugara spase. Ostali igrači su hrabro i oprezno prilazili, tražeći pravi trenutak da svojim dodirom oslobode zaleđenog druga.
U tim trenucima, čitav svet se svodio na želju da izbegnemo ledeni dodir i spasimo prijatelje. Pobediti u ovoj igri značilo je da su svi učesnici zaleđeni, ali ono što je zaista bilo važno bila je radost igre, trčanja i zajedništva. I dok danas, u digitalnom svetu, retko igramo ovako, uspomene na Ledenog čiku bude u nama nostalgiju za vremenima kada su ovakve igre donosile najčistiju radost.
Okoš bokoš – čiji je red da ispadne?
Okoš bokoš je ona vrsta igre koja nas uvek podseti na čaroliju jednostavnosti – na trenutke kad su dečije pesnice, stisnute u krug, čekale na to da budu odbrojane. Šćučureni u parkiću ili ispred zgrade, svi smo gledali u pesnice i pažljivo slušali pesmicu: „Okoš bokoš, pr’ne kokoš. Pita Baja, kol’ko tebi treba jaja?“, dok je jedno dete s pažnjom brojalo.
Taj čudni ritam reči i smešna rima donosili su nam neopisivu radost, a onda, kada bi poslednji slog pao na nečiju pesnicu, usledio bi trenutak odluke – biranje broja. Napetost bi rasla dok bi se pažljivo odbrojavalo, a ručice bi se polako smanjivale, jedna po jedna nestajala iz igre. I tako bi krug postajao manji, sve dok ne bi ostao samo jedan, pobednik, koji bi s ponosom podigao svoju jedinu preostalu pesnicu.
Šarena jaja – pazi da te đavo ne uhvati!
U ovoj jednostavnoj igri, u kojoj je svaki od nas bio malo šareno jaje, čučnuli bismo u krug, pokušavajući da ličimo na prava jaja u korpi, dok je prodavac čekao da „đavo“ dođe po svoj deo.
„Koja jaja imaš?“ pitao bi prodavac, a đavo bi, ne sluteći ko se krije iza koje boje, birao: „Želim crveno!“ I tada bi počelo bežanje – crveno jaje bi trkom pokušavalo da izbegne dodir deteta koje glumi đavola, dok su svi ostali gledali sa strane, navijajući i smeškajući se, čekajući svoj red.
Bilo je nečega magičnog u toj jednostavnosti, u tome što smo svi na trenutak bili deo sveta mašte, gde su nam boje i brzina bile najvažnije. Smeh, radost, i ono uzbuđenje koje je dolazilo svaki put kad đavo pogreši u svom izboru, ostajali su s nama i kad bi se igra završila, a kada bi se prepričavali utisci Šarena jaja možda deluju kao zaboravljena igra, ali svako ko je barem jednom bio jaje u toj korpi zna koliko je u njoj bilo živosti i zabave.
U svetu gde dominiraju tehnologije, važno je da se setimo ovih jednostavnih, ali dragocenih trenutaka provedenih sa prijateljima. Pokušajte ponovo uvesti ove igre u živote svoje dece, jer one nisu samo način da se zabave, već i prilika da nauče o zajedništvu, timskom duhu, kreativnosti i snalažljivosti.
Iako su ekrani postali neizbežni deo svakodnevice, ništa ne može zameniti miris trave, osećaj trčanja po dvorištu, i smeh koji odzvanja kroz letnje večeri. Možda je vreme da ponovo otkrijemo čari detinjstva, onako kako smo ih mi nekada doživeli – kroz igre i smeh. Za još zanimljivih tekstova, posetite naš sajt.
